U Rudom i dan danas živi jedan Srbin koji je mrzio rat iz dna duše. Sad će mnogi reći, “ šta će on, svi tako pričaju a svi su isti “ , takvi nek ne čitaju dalje. Helem, tom Srbinu se zna ime i prezime i mnogi ga još pamte u Goraždu, ali zbog četnika, nećemo ga imenovati. Prisilno je mobilisan i rasporedjen u jedinicu koja je kao i sve, napadala Goražde. Kad je prvi put bio zarobljen, pričao je kako se usrao u gaće, jer im je četnicka propaganda ulila strah u kosti lagajući o strahotama, koje ko biva Muslimani Srbima čine po Gorazdu. Najveći strah kod Srba je izazivao komadant Ahmet Sejdić. Na njihovoj strani su ga kaže zvali “ čovjek tenk “, jer se prepričavalo da je ludo hrabar, da juriša i na tenk. Kad Bog tako hoće, desi se tom Srbinu da ga prvi put zarobe pripadnici Sejdićeve jedinice. Postrojili su ih sve a onda se, veli pojavio on. Komadant Ahmet Sejdić. Dovoljno je bilo samo jednom da ga pogleda i da mu padne mrak na oči. Sila od čovjeka, stasom i glasom! Mislio je, što si živio, živio si a onda se desilo čudo. Ahmet Sejdić je naredio svojim vojnicima da zarobljenicima ne smije faliti ni dlaka sa glave. Tako je i bilo. Srbin iz Rudog je razmjenjen.
Gest Muslimana mu je još jednom dokazao da je rat jedna velika laž i opet je pokušao da izbjegne mobilizaciju ali, napadi na Goražde su nastavljeni i sve se kupilo, redom. Tako su po drugi put pokupili i njega. Zarekao se sam sebi da će on opet po svome. Ići će jer mora, ali kao i prvi put, neće metka opaliti. Zadužili su svi isto i pravac Goražde.
Muslimani su ih opkolili i zarobili, medju zarobljenicima opet Srbin iz Rudog, po drugi put. Kaže da je Muslimana vojnika pitao samo jedno pitanje:
– Ko vam je komandant? Vojnik mu je odgovorio da je to Sejdić. On je vojniku pokazao svu municiju koju je zadužio, ni jedan metak nije iskoristio. Laknulo mu je jer je znao da mu neće ni dlaka s glave faliti.
Kad se Srbin iz Rudog i po drugi put uvjerio da Muslimani nisu zvjeri, nije želio nazad. Sinula mu je ideja da ostatak rata provede u Goraždu, kao zarobljenik. Tražio je da ga zadrže, nudio se da kopa kanale i radi sve fizičke poslove ali…ipak je na kraju i po drugi put, bio vraćen nazad, razmjenom.
Nije tačna sasvim priča da je Unprofor spasio Goražde. Podrinjski narod na čelu sa Sejdićem je spasio sam sebe. Unprofor je dao Srbim rok do kada moraju zaustaviti dejstva na uži dio grada. Samo oni koji su bili tad u tom herojskom gradu znaju šta se dešavalo tih dana. Srbi su zbog tog roka, još pojačali napade jer su namjeravali svim silama zauzeti grad prije datog roka koji im je Unprofor postavio. Da nije bilo heroja sa Drine, Goražde bi postalo Srebrenica. Trebalo je izdržati, trebalo je opstati i u svom tom ludilu, ostati čovjek i komadant, dosljedan kodeksima ratovanja. Sejdić je bio i jedno i drugo, i veliki čovjek i veliki komandant.
Srbin iz Rudog je i dan danas. Živ i zdrav svjedoči o srpskoj laži i muslimanskoj ljudskosti. A ja, ja volim dobre ljude, godi mi kada znam, da ih ima na svim stranama. Kad je tako, treba ih pomenuti.
Ponosim se što pripadam narodu koje je predvodio izmedju ostalih legendarni komadant Ahmet Sejdić. I on je ziv i zdrav. Živi i radi u Sarajevu ali njemu ne pada na pamet da svoje slike kači po svakoj banderi u gradu kao neki komadanti.
Stvarni narodni heroji žive tiho, povučeno i časno. Takav jedan je legendarni Ahmet Sejdić. Heroj u kom silna Drina huči je zaboravljen od begova ali nikad od naroda i časnih Srba.
ibalkan.net
